Vladimir Radovanovic – författare

TAMNO... TAMNIJE... MRAK...

Ovom knjigom nas autor osvetljava tamnu stranu ljudskog bitisanja, njegovu povrsnost i besmisao, koja je predstavljena kao senka, koja uvek sustize naseg glavnog junaka. Ona je njegov usud i sudbina, sapatnik.

Gradeci pricu u slojevitom nadrealnom svetu, protagonista ovih prica Viktor Dismas se nalazi u zacaranom prostoru svojih strahova i vecitih pitanja, gde je izlaz i da li on uopste postoji? Da li je zivot ovde i sada kazna, ili nas na drugoj strani ipak ceka katarza.

Odgovor nije negativan. Zagledani smo u pomracenje crnog sunca za sada, iza cijeg kruga, svetlost se ipak probija, zrak nove sutrasnjice je na pomolu.

I BI DAN...

(Dusan Todorovic)

---

Ponirati u najdalje predele sopstvene duse i traziti u njima spas od besmisla danas mozemo tumaciti na najrazlicitije načine. Mozemo za takvog coveka reci da je utopista, sanjar koji unutar sopstvenog bivstvovanja pokusava da se sakrije od okrutne i bezdusne realnosti, ili, pak, mozemo za takvog coveka reci da je duboko povredjen i razocaran svetom koji ga okruzuje odlucio da se u samom sebi sakrije. I da traje. Da traje, preispitujuci sopstveni mrak, kusajuci sopstveni strah, ziveci sopstveni besmisao.

Citajuci Minijature Vladimira Radovanovica, zakoracicemo u svet coveka koji je u sebi zatocen i koji u svom svetu, satkanom od emocija koje drugi ne razumeju, a koje ni sam pripovedac cesto ne razume, pokusava da nadje put iz besmisla, iz mraka i opsena koje se oko njega svijaju, cesto preteci, rezeci kao copor pasa koji za sobom vuku svoje lance kao u crtici (Samo)unistenje. Ako bolje razmislimo, svako od nas kroz zivot vuce svoje lance i pitanje je samo kako se tih lanaca osloboditi i da li se covek može osloboditi tih lanaca koji ga vezu za zivot, za proslost, za reci, za drugog coveka ili za sebe samog?

(Gordana Opalic)

Meseceva ulica je odredjena kao „Roman u fragmentima", na citaocima je da povezuju ove fragmente, koji mogu, a ne moraju da budu ispisani istim redom, o cemu i autor svedoci da su poglavlja ove knjige prvobitno nastala kao price, a potom dobila svoje mesto u romanu. Ovo je kratak roman ciji stil i dubina znacenja, koja dolaze sa akcentom na besmislu, praznini, kisi, jeseni, sivilu, senkama, nedostatku obrisa i oblika, postaju kontrast strukturi i traze vecu, duzu i znacajniju paznju citalaca. I sama struktura romana komplementarna je Viktorovim rečima: „Cutim, kao i uvek sto zacutim, kada bih bujicom reci trebalo da se branim od svakog nasrtaja." Kao da ceo roman iscitavamo iz njegove cutnje, iz toka svesti gde postavka stvari funkcionise mnogo drugacije nego u stvarnom svetu gde ta ista svest ima svoju realizaciju.

Roman Vladimira Radovanovica je vrlo kompleksan, jer je u njemu na vrlo osoben nacin nacinjen spoj ljubavnog, egzistencijalistickog i detektivskog romana. Sa elementima antiromana, ovo delo odise sa toliko ekstravagantnih knjizevnih elemenata: metafora, lirskih pasaza, lucidnih misli, kontrasta, stvarnih ili zamisljenih (?) dijaloga, erotskih momenata, ljubavnih ekstaza, opisa, paradoksa i narocito kontradikcija da predstavlja veliko osvezenje za nasu knjizevnu scenu. Svojevremeno je Stefan Malarme, veliki francuski simbolisticki pesnik, rekao da je glavna karakteristika zivota za duhovno osvescenog coveka "nemoc" koja se manifestuje kao "kriza", a iz koje je izlaz jedino stvaranje umetnickog, konkretno knjizevnog, dela, a po svemu sudeci da je tako, onda je Vladimir Radovanovic svojim pisanjem uopste, a narocito ovog romana pronasao pravi "lek" za egzistencijalnu krizu savremenog coveka. 

(Vladan D. Jovanovic)

Vladimir pise "kao zmaj" jer to je njegov dar od Boga. Grize u samu srz svoga bica, kida sebi meso, ne zali bolove, nigde ne stedi. Razumljivo je da za takvo putovanje kroz samokasapljenje ne moze svako imati kartu, nit biti saputnik. Ali se mora zapitati (jer je u ljudskoj prirodi radoznalost genetski zapis) - sta se iza tolikog bola krije, da li su tamo odgovori, mozda je bas tamo ona mitska cistoca i cistota, toliko opevavana i uzvisivana, a fosilna od netaknute starosti...? Vladimir ne ceka neko drugo vreme za putovanje do izvorista svojih nepoznanica, trazi resenja koja su ispunjujuca u svojoj tacnosti, makar bila nalik smrti, makar ga plasila do te iste smrti. Njegovo stvaralastvo je svojevrsno samoprogonstvo nalik cistilistu da mora odvesti (i pisca i citaoca) jedino do isceljenja, do sustine odgovora jer toliko stradalnistva i ponovnog ustajanja proporcionalno je jedino majstorstvu artiste na trapezu; i to bez zastitne mreze. 

(Tanjа Djurdjevic)